„They kill games. We fight back.“ – slogan je kampanje Stop Killing Games, koja je pitanje vlasništva nad video igrama pretvorila u jednu od najvažnijih rasprava moderne gaming industrije.
Kupite igru za 60 ili 70 evra, instalirate je na računar ili konzolu i ona postaje deo vaše biblioteke. Logično je pretpostaviti da ćete moći da joj se vratite i za pet, deset ili dvadeset godina. Međutim, u eri digitalne distribucije i live-service naslova, stvari više nisu tako jednostavne.
Sve veći broj igara zavisi od servera izdavača čak i kada igrač želi da igra sam. Kada kompanija odluči da ugasi te servere, igra koju je neko platio može praktično da prestane da postoji. Upravo je taj problem doveo do kampanje Stop Killing Games i evropske građanske inicijative Stop Destroying Videogames, koja je pitanje digitalnog vlasništva dovela pred institucije Evropske unije.
Inicijativa je Evropskoj komisiji zvanično predata 26. januara 2026. godine sa 1.294.188 verifikovanih potpisa građana EU, uz ispunjen minimalni prag u 24 države članice. Nakon sastanaka sa Komisijom, javnog saslušanja u Evropskom parlamentu 16. aprila i parlamentarne debate 21. maja, Evropska komisija je 16. juna objavila svoj zvanični odgovor.
Rezultat za sada nije novi zakon, ali je otvoreno pitanje koje bi moglo značajno da utiče na način na koji će buduće igre biti projektovane i prodavane.
The Crew kao trenutak koji je promenio diskusiju
Jedan od najpoznatijih primera problema je Ubisoftova trkačka igra The Crew.
Ubisoft je u decembru 2023. objavio da povlači igru iz digitalnih prodavnica i da će ona ostati dostupna postojećim vlasnicima do 31. marta 2024. Nakon gašenja servera, The Crew više nije bilo moguće igrati ni na jednoj podržanoj platformi. Kao razloge kompanija je navela promene vezane za serversku infrastrukturu i licence.
Problem je bio u tome što The Crew nije bio samo multiplayer naslov kome su nestale online funkcije. Zbog načina na koji je igra napravljena, gašenje centralnih servera značilo je i kraj pristupa samoj igri.
Za deo publike to je pokrenulo jednostavno pitanje: ako smo proizvod platili, kako je moguće da kompanija jednostrano odluči da više ne možemo da ga koristimo?
Sa poslovne strane, odgovor je mnogo komplikovaniji.
Današnje igre nisu nužno proizvodi koji postoje samo na računaru igrača. One mogu zavisiti od autentifikacionih sistema, baza podataka, matchmaking servera, anti-cheat tehnologije, cloud infrastrukture i desetina eksternih servisa. Uz to, njihov sadržaj može uključivati muziku, automobile, sportske lige, brendove ili druge elemente koji se koriste pod vremenski ograničenim licencama.
Drugim rečima, održavati igru zauvek nije isto što i ostaviti staru knjigu na polici.
Šta zapravo traži Stop Killing Games?
Suština inicijative nije zahtev da izdavači zauvek održavaju aktivne servere niti da nastave da proizvode novi sadržaj za igru koja više nije profitabilna.
Zahtev je da igre nakon prestanka komercijalne podrške ostanu u nekom razumno funkcionalnom stanju, umesto da potpuno postanu neupotrebljive.
U praksi bi jedno od mogućih rešenja mogao biti offline režim. Kod pojedinih igara mogao bi se omogućiti rad privatnih servera, dok bi kod drugih bilo potrebno pronaći drugačije tehničko rešenje.
Zanimljivo je da se upravo Ubisoft nakon reakcija zajednice odlučio na sličan pristup za nastavke serijala. Kompanija je 2024. potvrdila planove da The Crew 2 i The Crew Motorfest dobiju mogućnost offline igranja kako bi se omogućio dugoročniji pristup igrama.
To pokazuje da je tehničko rešenje u pojedinim slučajevima moguće. Pitanje je koliko ono košta i da li može da se primeni na svaku igru.
Za developere problem počinje mnogo pre gašenja servera
Ukoliko bi zakon jednog dana zahtevao da svaka igra mora imati definisan „end-of-life“ plan, posledice bi se osećale već tokom razvoja.
Studio bi možda morao da projektuje infrastrukturu tako da centralni serveri jednog dana mogu biti uklonjeni iz jednačine. Sistemi autentifikacije, progresije, ekonomije i multiplayer funkcija morali bi da budu napravljeni tako da postoji način za njihovu tranziciju ili gašenje bez uništavanja osnovne igre.
Evropska komisija upravo zbog toga nije prihvatila ideju o univerzalnoj zakonskoj obavezi.
Tokom konsultacija, predstavnici industrije upozorili su da bi kod nekih naslova bilo potrebno ozbiljno tehničko preprojektovanje, uključujući uklanjanje zavisnosti od servera, anti-cheat sistema ili monetizacionih sistema. Tu su i problemi sa licencama trećih strana, poslovnim tajnama, bezbednošću i potencijalnom reputacionom štetom ukoliko igru posle zvaničnog prestanka podrške održavaju druge strane.
Za veliki AAA studio dodatni troškovi možda mogu da budu deo budžeta. Za mali studio koji pokušava da završi igru sa nekoliko desetina ili stotina hiljada evra, obavezna infrastruktura za hipotetičko gašenje proizvoda deset godina kasnije može predstavljati mnogo ozbiljniji problem.
Zato jednostavno pravilo „svaka igra mora zauvek da radi“ verovatno ne bi bilo dobro rešenje.
Ali ni trenutni sistem više nije dovoljan
Sa druge strane, očekivanje da potrošač detaljno proučava uslove korišćenja pre kupovine svake igre teško odgovara načinu na koji digitalna tržišta danas funkcionišu.
Na dugmetu piše Buy. Cena često odgovara ceni tradicionalnog proizvoda. Igra se zatim pojavljuje u biblioteci korisnika zajedno sa naslovima koje može da koristi decenijama.
Ako proizvod ima mogućnost da nekoliko godina kasnije potpuno prestane da funkcioniše, pitanje je koliko jasno ta informacija treba da bude predstavljena kupcu.
Evropska komisija smatra da postojeći propisi EU već pružaju određenu zaštitu. Pravila koja uređuju digitalni sadržaj zahtevaju transparentnost o trajanju i uslovima pružanja usluge, a u određenim situacijama potrošač može imati pravo na pravni lek ili povraćaj novca ako prekid usluge nije u skladu sa ugovorom i razumnim očekivanjima kupca.
Ipak, Komisija priznaje da problem postoji.
Zato je najavila da će do kraja 2026. pokrenuti razgovore sa gaming industrijom i predstavnicima potrošača o mogućem kodeksu ponašanja za „end-of-life“ video igara. Jedna od mogućnosti jeste i jasnije označavanje u digitalnim prodavnicama da igra u budućnosti može biti ugašena. Komisija će do kraja godine objaviti i izveštaj o primeni evropske Direktive o digitalnom sadržaju i uslugama, koji će obuhvatiti i prestanak pružanja digitalnih proizvoda.
Nova stavka u game design dokumentu?
Najvažnija posledica cele rasprave možda na kraju neće biti zakon.
Moguće je da će se promeniti sama praksa industrije.
Kao što developeri danas od početka projekta razmišljaju o monetizaciji, serverima, cross-play funkcijama ili zaštiti podataka, u budućnosti bi end-of-life strategija mogla postati standardni deo planiranja igre.
Šta se događa kada prestanemo da je podržavamo? Može li da radi offline? Šta se događa sa kupljenim sadržajem? Koliko dugo garantujemo pristup? Da li zajednica jednog dana može da preuzme održavanje servera?
To više nisu samo tehnička pitanja. Ona mogu postati deo poslovnog modela i odnosa između izdavača i kupaca.
Stop Killing Games za sada nije doveo do evropskog zakona koji će garantovati da će svaka kupljena igra raditi zauvek. Evropska komisija je takvu univerzalnu obavezu ocenila kao neproporcionalnu.
Ali inicijativa je već napravila nešto što je možda jednako važno: naterala je industriju, potrošače i regulatore da definišu šta zapravo znači „kupiti“ video igru u digitalnom dobu.
A odgovor na to pitanje mogao bi tokom narednih godina da promeni način na koji se igre razvijaju, prodaju – i gase.
