Svedoci smo da su video igre sve češće optužene kao glavni krivac pojave agresivnosti među decom različitog uzrasta. Neke od najpopularnijih igara poput GTA 5 ili Call of Duty serijala nesumnjivo prikazuju nasilje, a opet deci je zanimljivo da ih igraju po ugledu na odrasle ili zbog raznih mogućnosti u njima kojih nema u stvarnom svetu. Međutim, da li one stvarno pospešuju razvoj agresivnosti kod dece?
Svima nama je tokom odrastanja bio plasiran neki vid agresivnosti bilo to kroz medije, filmove ili video igre, ali svesni smo da kako novije generacije dolaze toga je nažalost sve više. Međutim, kako bi stariji ljudi rekli mlađe generacije su sve gore, ali zašto je to tako? Da li je stvarno do plasiranog sadržaja? Do vaspitanja? Do zapostavljanja od strane roditelja? Ili zbog nečeg drugog?
Foto: Kelly Sikkema – Unsplash
Agresivnost kod dece može biti uzrokovana različitim faktorima koji se odnose na biološke, psihološke i socijalne aspekte njihovog razvoja. Agresija nije nužno znak problematičnog ponašanja, već može biti i prirodan odgovor na frustracije, stres ili pokušaj da se izgrade određene veštine i granice. Pitanje uticaja video igara na agresivnost kod dece jedno je od najčešće istraživanih u oblasti psihologije i obrazovanja. Iako postoje brojni studiji koji istražuju ovu vezu, rezultati nisu uvek jednoznačni. Da bismo razumeli da li video igre mogu doprineti razvoju agresivnog ponašanja kod dece, važno je uzeti u obzir različite faktore, uključujući vrstu igara, količinu vremena provedenog u igri, kao i specifične osobine i okolnosti svakog deteta.
Vrste video igara koje mogu uticati na ponašanje dece:
- Igre sa nasiljem (nasilje u igrama): Postoji zabrinutost da igre koje sadrže nasilje, posebno ako su eksplicitne, mogu imati negativan uticaj na decu. Igranje takvih igara može potencijalno povećati agresivnost, ukoliko su deca već predisponirana za tu osobinu, jer deca mogu postati manje osetljiva na nasilje u stvarnom životu ili razviti sklonost ka imitaciji nasilnog ponašanja.
- Igre koje podstiču konkurenciju i frustraciju: Igre koje izazivaju frustraciju (kao što su one koje imaju teže nivoe, visoke izazove ili visoke zahteve za veštine) mogu takođe doprineti agresivnom ponašanju. Deca koja se često frustriraju i ne mogu da reše problem na zdrav način, jer su mali i još nisu tačno naučili kako to da urade, mogu razviti impulzivne reakcije, uključujući agresiju.
- Igre sa elementima socijalne interakcije: Neke igre, posebno online multiplayer igre (kao što su MOBA igre ili battle royale igre), mogu doprineti agresivnosti zbog interakcija sa drugim igračima. Cyberbullying, verbalne uvrede ili napadi od strane drugih igrača mogu izazvati stres i frustraciju, što može dovesti do povećanog nivoa agresije kod dece.
Foto: Pablo Arenas – Unsplash
Količina vremena provedenog u igrama
Nisu samo vrsta igara, već i količina vremena koju deca provode igrajući video igre, ključna u razumevanju potencijalnih negativnih efekata. Dugo izlaganje nasilju u video igrama može imati kumulativni efekat, a deca koja previše vremena provode u video igrama, posebno ako zanemaruju druge društvene aktivnosti, mogu razviti socijalne i emocionalne probleme, uključujući veći nivo frustracije i agresije, jer im je u toku vremena fokus upravo na video igrama.
Teorije stručnjaka o uticaju nasilnih video igara
Postoje različite teorije koje pokušavaju da objasne kako nasilne video igre mogu uticati na decu:
- Teorija učenja kroz imitaciju: Ova teorija sugeriše da deca mogu imitirati nasilno ponašanje koje vide u video igrama. Ako dete redovno vidi likove u igri kako rešavaju konflikte koristeći nasilje, ono može internalizovati ovu strategiju i početi da koristi nasilje u stvarnim životnim situacijama.
- Desenzibilizacija na nasilje: Igrajući nasilne igre, deca mogu postati manje osetljiva na stvarno nasilje. Desenzibilizacija može dovesti do smanjenja empatičnosti i većeg prihvatanja nasilja kao normalnog odgovora na probleme.
- Povećana frustracija i agresivnost: Ako dete ne može da završi određeni nivo ili pređe izazovnu misiju u igri, može postati frustrirano, što može povećati verovatnoću da će u stvarnom životu reagovati agresivno na frustraciju. Neke igre mogu intenzivirati osećaj besa i frustracije, što može učiniti dete sklonom agresivnim reakcijama u stvarnom svetu.
Foto: Steven Libralon – Unsplash
Kontraargumenti i pozitivni uticaji video igara
Iako mnoge studije ukazuju na moguće negativne efekte nasilnih igara, postoje i istraživanja koja pokazuju da video igre nisu nužno loše za decu, niti moraju nužno dovesti do agresivnosti. Igranje može imati i pozitivne efekte, uključujući:
- Razvijanje veština rešavanja problema: Mnoge igre, čak i one koje uključuju nasilje, zahtevaju strategijsko razmišljanje, planiranje i brzo donošenje odluka, što može razviti veštine kritičkog mišljenja i rešavanja problema.
- Socijalna interakcija: Igre koje omogućavaju online igranje i saradnju sa drugim igračima mogu pomoći deci da razvijaju socijalne veštine, kao što su timski rad, komunikacija i rešavanje konflikata.
- Ublažavanje stresa i opuštanje: Neke igre mogu delovati opuštajuće i smanjuju nivo stresa, što može imati pozitivne efekte na emocionalno stanje deteta.
Rizici i preventivne mere:
Zbog različitih rezultata istraživanja, mnogi stručnjaci savetuju pravilno usmeravanje i nadzor roditelja i staratelja. Neki od preporučenih koraka uključuju:
- Praćenje vremena provedenog u igri: Preporučuje se da deca provode ograničeno vreme igrajući video igre, a da se to vreme balansira sa drugim aktivnostima (sport, učenje, društvene igre, kreativni rad).
- Izbor prikladnih igara: Roditelji bi trebalo da biraju igre koje su primerene uzrastu deteta i da obezbede sadržaj bez previše nasilja ili negativnih tema.
- Podsticanje kritičkog mišljenja: Razgovori sa decom o tome šta vide u igrama, o moralnim dilemama koje igre mogu postaviti, mogu pomoći u razvijanju njihove sposobnosti da prepoznaju razliku između stvarnog života i virtualnog sveta.
- Roditeljski nadzor i restrikcije: Mnoge video igre dolaze sa sistemima za roditeljsku kontrolu koji omogućavaju roditeljima da ograniče tipove igara koje njihovo dete može igrati, kao i količinu vremena provedenog u igri.
Iako postoji povezanost između nasilnih video igara i povećane agresivnosti kod nekih dece, nije svaki oblik igranja video igara nužno štetan. Mnoge druge varijable, kao što su društveno i porodično okruženje, temperament deteta, količina vremena provedenog u igri i tip igara, takođe igraju značajnu ulogu. Ključ je u balansiranju i usmeravanju igranja video igara kako bi se smanjili negativni efekti i potencijalno razvili pozitivni aspekti ove aktivnosti.
Gde smo mi tu?
Sigurno ste primetili određen broj na omotima video igara ili čak preko neke platforme ako je kupujete da neće da Vam dozvoli da uopšte pogledate trejler za određenu video igru ukoliko ne potvrdite da ste punoletni. Mnoge igre imaju ocene koje se baziraju na uzrastu, kao što su PEGI (Pan European Game Information) ili ESRB (Entertainment Software Rating Board). Ove ocene pomažu igračima i roditeljima da odaberu igre koje odgovaraju uzrastu, sadržaju i temama koje su prikladne za određene grupe. Prilagođavanje uzrasta u video igrama obuhvata različite aspekte dizajniranja igre, kako bi se sadržaj, složenost i interakcija uskladili sa psihološkim, kognitivnim i emocionalnim razvojem igrača u različitim životnim fazama. To znači da igre koje su namenjene deci, adolescentima, odraslim osobama ili starijim osobama mogu biti značajno različite u pogledu sadržaja, izazova i tempa.
Kako prilagoditi sadržaj i temu igre?
- Deca (0–12 godina): Igre za decu često imaju jednostavne, veselije priče i likove, sa minimalnim ili nimalo nasiljem i odraslim temama. Fokus je na obrazovanju, zabavi i osnovnim veštinama, kao što su rešavanje problema, kreativnost i saradnja. Mnoge igre za decu sadrže elemente koji podstiču učenje, poput brojeva, slova ili muzike.
- Adolescenti (13–17 godina): Igrači u ovom uzrastu mogu da se nose sa složenijim pričama i likovima, uključujući teme kao što su prijateljstvo, ljubav, konfliktnost i moralne dileme. Nasilje i teme za odrasle mogu postojati, ali često je filtrirano i može biti prikazano na manje eksplicitan način nego u igrama za odrasle.
- Odrasli (18+ godina): Igre za odrasle često imaju složenije narative, dublje likove i mogu istraživati ozbiljne teme poput politike, filozofije, etike i društvenih problema. Nasilje, seksualne scene i drugi sadržaji za odrasle mogu biti prisutni, ali se često pojavljuju u kontekstu dubokih narativa.
- Stariji igrači (50+ godina): Igre za starije igrače često imaju jednostavniji dizajn, lakše kontrole, a teme su često povezane sa zdravljem, socijalizacijom ili opuštanjem. Igre koje podstiču mentalnu stimulaciju, kao što su logičke igre, igre memorije i slagalice, popularne su među starijom populacijom.
Foto: Goodwin Living
Šta je sa mehanikom i tehnikom?
- Deca: Igre za decu obično imaju jednostavan interfejs i osnovnu mehaniku. Upute i kontrole su lako razumljive, a izazovi postepeno rastu kako bi se pratilo poboljšanje veština.
- Adolescenti i odrasli: Igranje postaje složenije, sa više opcija, dubljim sistemima napredovanja, boljim veštinama i mogućnostima istraživanja. Igrači u ovom uzrastu mogu da se nose sa složenim igračkim mehanikama i višeslojnom strategijom.
- Stariji igrači: Igre za starije osobe često imaju jednostavnije kontrole, smanjen nivo stresa (nema intenzivnih vremenskih limita ili teških prepreka) i lakše postavke kako bi se smanjila frustracija.
Ne smemo da zaboravimo i na pristupačnost:
- Deca: Igre često nude opcije za roditeljsku kontrolu, koje omogućavaju ograničavanje vremena igranja, kontrole pristupa internetu, a ponekad i mogućnosti za edukativne sadržaje.
- Odrasli: Odrasli igrači obično imaju više slobode da biraju složene igre, ali igre za odrasle često nude različite nivoe težine, od lakih do izazovnih, kako bi se prilagodile različitim interesovanjima i veštinama.
- Stariji igrači: Veoma je važno da igre za starije osobe nude visoku pristupačnost, kao što su prilagodljive veličine fonta, kontrast boja, glasovni komentari ili jednostavni načini za rešavanje izazova.